Mada, Nušić je to još davno smilslio…

Klasni rat je gotov. Suprotna strana je pobedila. Mi, proizvođači, potlačeni i pogaženi, pomirili smo se sa sudbinom i tupo prihvatili da budemo ispod čizme svojih eksploatatora. Prihvatili smo da tužno gledamo uvis i tamo tražimo lica onih koji su bolje prošli u životu. Gledamo ih na našim televizijama, internetima i drugim manje skupim igračkama koje su nam dozvolili da imamo. I šta tamo vidimo? Vidimo ono od čega ja iskreno i svaki put popizdim. Shvatio sam da nije najveća nepravda to što neko ima sve a neko manje ili ništa. Ne! Najveća nepravda je to što se svo bogatstvo nalazi u rukama onih koji ne znaju pravilno da ga koriste. Odlučio sam da pretvorim svoj bes u preduzetništvo. Know How je odavno tu. Sve je to Nušić, došavši do istih zaključaka pre sto godina, napisao.

Škola života i stila za bogate! Šta da radimo kad je aristokratija ozbiljno zaretardirala u poslednjih sto godina? Ako već moram da budem maltretiran i iskorišćavan od strane moćnijih, onda želim da me jebavaju ljudi sa malo više stila. Pristajem da za simboličnu nadoknadu balkanskim bogatašima pokazujem kako i na šta da troše novac. Ne mogu više da crvenim kad se pojave u javnosti! Ne te papuče, zaboga! Ako već moraju te papuče, nemoj sa tim sakoom a pogotovo ne sa tim kupaćim gaćama preko. I taj džip! Ne ide ti to, brate. Za toliki džip na našim putevima jednostavno nema opravdanja. Bez obzira koliko malu pišu imao, toliko veliko i ružno sranje ti ne treba. Hajde pokaži malo individualnosti, kupi ovog “mustanga” iz 1967, recimo. Znam da nije velik kao autobus, ali vidi kako je lep. Je l’ moraš i ovog leta u Tursku? Znam da su tamo letovali svi tvoji poslovno-estradni idoli, ali u međuvremenu su ukinute vize i otkriveni su još neki kontinenti, pa bi stvarno mogao makar na neko špansko ostrvo da odeš. Greota je da ne vidiš malo sveta kad već imaš tu silnu lovu. Još samo brojanicu da skineš, taaako… Znam da je pozlaćena i da je osveštao ceo prvi tim popova sa Ostroga, ali nekako ti ne ide uz ovu kalašturu koju si našao za uveče. Da je crna (riba, ne brojanica) pa bi još i išlo, možda…

Dalje, kaže se kampari a ne kampađi i previše si bogat da bi te toliko pogađalo to što je na “Farmi” pobedio onaj ko ti se nije sviđao. Facebook ne bi trebalo da ti bude toliko bitan, a ako već jeste, pusti da ti ja (za pare) smišljam statuse i komentare koje pišeš pored fotografija, ovako stvarno ne ide i neprijatno je.
U septembru je upis prve generacije polaznika…

Daško Milinović

Ne i bogati!

Ono o čemu drve i tupe već danima na TV-u, ja sam apsolvirao i dokučio… Znam zašto ljudi gledaju “Farmu”! Zapravo, znam zašto bih je ja gledao, kad bih je gledao. Seo sam konačno da vidim šta je to o čemu svi pričaju. Kad god bih vrteo kanale, “Farmu” bih odmah preskočio jer mi je svaki njen drap-sivi-drveno-zemljani kadar ličio ne neku emisiju za poljoprivrednike od kakvih bežim od detinjstva, jer me podsećaju na to kada sam morao rano da ustanem nedeljom ujutro. Meðutim! Pogledao sam i skontao draž. Shvatio sam nešto divno. Ja sam bogatiji od srpskih poznatih ličnosti! Ja nikako nisam bogat. Jesam, možda po standardima Burkine Faso, čada ili Bangladeša. Daleko sam od više klase u svakom pogledu, ali sam za one golje i luzerčine pravi tajkun, Rockefeller i moderan, uspešan muškarac koji zna šta hoće. Tamo stvarno ima nesrećnika kojima je slava bila sekundarni motiv da uðu u “Farmu”. Primarni je bio smeštaj i tri obroka dnevno. Ne bih se ja podsmevao njihovoj bedi da se oni ne izdaju za “nekakve selebritije” i tako uporno traže našu pažnju. Pojava Siromašnih Slavnih nije ekskluzivna samo za “Farmu”. Ako pogledaš sve ove silne časopise koji se bave ljudima koji stoje na nekom prijemu i čekaju fotografa, primetićeš stalnu postavku likova. Mislim da postoji objedinjena baza podataka sa kontaktima osoba koje se odazivaju na – ama baš sve. Ja najviše volim one za koje se uopšte ne zna zašto su slavni ali uredno doðu i odstoje pored onog panoa sa logotipima koliko god treba a onda se kulturno primaknu posluženju. Neki idu svako veče! Odjavili su stan i ne kupuju hranu. Šta će im? Žive na “iventovima”.
Uh, ogladni čovek od ovoliko pisanja… Da vidim šta je stiglo od pozivnica…

Daško Milinović

Ne valja jesti na prazan stomak…

Stigao je mesec maj i, drage moje, pre nego što vam poručim da je lako biti moderan i u trendu, kao i da vam poželim da se što pre zaljubite jer je proleće, dopustite mi da sa vama podelim nekoliko životnih mudrosti. Glad je mnogo ružna stvar. Ovde ne mislim na onu pravu glad, kad je neko siromašan i nikad nema ništa da jede – takvima je lako, o njima brinu razne SMS akcije i humanitarni fondovi koje pošteni bogataši organizuju… Ja govorim o onoj gladi koja se javlja kod nas, inače uredno uhranjenih, kad smo iz nekog razloga sprečeni da se nakrkamo u momentu kad to poželimo. Uf, što je zajebano! Precugao se sinoć, a danas došao na posao a prethodno nisam stigao da stavim u kljun bilo šta. Tako gladan, čovek ne može ispravno da rasuđuje. Gladan ne treba ići u kupovinu. Upravo se spremam da počinim tu grešku. Već vidim korpu punu bezobrazno skupih gluposti koje ću pojesti na putu do kuće. Umesto da svoju crkavicu pametno investiram u hranu koja će mi potrajati makar do sutra, kupiću konzervicu (naprstak!) nekih preskupih morskih sranja i poješću je rukama na parkingu, jer mi se čini da mi baš to sad treba… smatram da zaslužujem taj obrok jer sam, bože moj, preživeo vikend i došao na posao – skoro na vreme.
Šta još ne treba raditi gladan? Ne treba stupati ni u kakve odnose sa devojkama jer u takvom stanju ne možeš da ceniš eventualnu lepotu i druge kvalitete određene cure. Bar ja ne mogu. Ja bih prvo jeo. Gladan ne treba upravljati motornim vozilom… A ni kućnim uređajima. Gladan ne treba pisati uvodnike za časopis jer onda ispadnu besmisleni i čitaoci su opravdano besni što si im protraćio minut i po života. Mogli su za to vreme nešto pojesti…
Proleće je, drage moje. Zaljubite se…

Daško Milinović

Ne, ovo nije tekst o radovima Dušana Kaličanina

Zato što smatram da mediji treba da izveštavaju o stvarnosti a ne da je kreiraju, preneću vam uvodnik u svom, skoro, integralnom obliku:

Da li vam se nekada desilo da odete u neko mesto koje vam se čini potpuno neprivlačnim i da ta

- NESTANAK STRUJE #1

Nakon dolaska nestale struje, pokušavam da startujem aplikaciju za povraćaj izgubljenog teksta i uspeo sam da uspešno povratim ovaj patrljak rečenice iznad i pitam se da li da uopšte nast

- NESTANAK STRUJE #2

Nikad neprežaljena električna energija vratila se u naše živote nepun sat kasnije i opet uspevam da povratim delove prethodno napisanog. Uviđam da je potrebno da brže bljujem misli na ekran, inače će mi sve rečenice biti besmislene usled sakaćenja. Pišem brzo jer vidim da sve oko mene opet treperi. Ovaj put, mrak će me zateći sa tačkom na kraju rečenice i sa mišlju privedenom kraju.

- NESTANAK STRUJE #3

Sad mi je već jasno da od smislenog teksta neće biti ništa i bojim se da ću do kraja morati nekako da se snađem. Jedino što čoveku dođe da napiše u ovakvoj situaciji jeste uobičajena kuknjava o tome kako smo svi potpuno zavisni od tehnologije, te da ne možemo da se pokrenemo bez nje. Da, ali to su napisali već hiljadu puta i mogu samo da se složim. U stvari, sad vidim da rasipam dragocenu struju koje može da nam usfali kad budemo radili stranice s golim devojkama. Ja znam svoje prioritete i zato vas sve pozdravljam i prelazim na racionalizaciju. Osećam da će opet da nestane.

Dašk

Kakva smo mi Amerika, takav nam je i Charlton Heston

Možda sam pre zaboravio da vam kažem ali ja sam jedan jako zajeban lik. Bahat sam, bijem i ne umem da se kontrolišem kad me nešto iznervira. A, ko za inat, baš me sve stalno nervira. Volim i da vređam. Neselektivno! Vređao sam muškarce, ali i žene. Žene možda i više, ali svakako sočnije. Karijeru nadrkanog kabadahije brižljivo sam razvijao još od 2000. godine i svi me znaju kao takvog. Ali, jeb’o mu pas mater, pre neki dan išao ja nešto po gradu, neke baterije za neku kameru da kupim… nije bitno… Uglavnom, neki izgleda još luđi i nadrkaniji od mene uz’o i raspizdio me. Tako, da svi vide! Udario me je mučki, pravo od napred, u njušku, posred moje reputacije. Baš tu gde mi je imidž! Jeb’o bi mu ja i sestru i majku, samo da nije bio toliko jači. Došla murija. Ja im rekao da oni uopšte ne bi trebalo ni da dolaze da sam ja tad imao pištolj. Ubio bih ja sam tog siledžiju. Čuli su to svi. Verovatno zato su mi tako brzo i odobrili da nosim oružje. Sad da vidim ko će biti frajer mene da napadne! Ima bre da nerviram sve ljude još više nego pre i da budem još veća džiberčina. Svako ko je ovako ugrožen ko ja treba da nosi oružje. Zalagaću se za to. Mogu Ameri, koji su nas bombardovali, možemo i mi! Ne može se više nigde mrdnuti bez pištolja. Evo, jutros sam na TV-u čuo od onog nekog sekretara, ministra… šta li je? Onog što okopava Adu Ciganliju – da 70% ugostiteljskih objekata u Beogradu drže potvrđeni kriminalci! Ej! Pa neću valjda mečki na rupu tamo da idem nenaoružan. Kolenice, mešano meso i špricer iziskuju određenu vatrenu silu. Aj, živi bili, bog vam pomogo, junaci… u materinu… Pun mi vas je…

Daško Milinović

Vožnja putem ka Evropi…

Idem ti ja tako nekud svojim poslom, automobilom i… taman kada sam izlazio iz jedne šumovite deonice najgoreg kolovoza na svetu, saobraćajni policajac iskače iz svoje brižljivo pripremane zasede. Maše mi svetlećim vibratorom (Lex Steele lifesize) iako je divan sunčani zimski dan. Auto im je parkiran (mudro!) na nizbrdici. Pokušaću da pri zaustavljanju i parkiranju ne pregazim njega i ne udarim u auto njegovog kolege i time im stavim do znanja kako sam dobar i obazriv vozač. Prvi utisak je jako važan!
“Dobar dan, vi niste upalili svetla”, odmah prelazi na stvar. “Nisam smatrao za shodno, vidite kako je sunčano, moram i tamne naočare da stavim”, branim se ja. “To nije stvar slobodne procene, po novom zakonu mora svetla, tako ste uočljivi drugim vozačima”, objašnjava mi. “Mislim da onaj ko po ovakvom suncu ne vidi drugi auto ne bi trebalo ni da vozi, zar ne?”, pravim se pametan. “Ne znam ja to. Išli ste 67 a ovde je ograničenje 60 km/h”, dodaje mom zločinu. “Tjaaa, mislite li da bi onom koga bih raspizdio mnogo značilo da ga udarim sa 7 km/h manje?”, poentiram u prazno. “Propis je takav! A vi ni pojas niste vezali…” Ima li kraja mojim mukama? “To je zato što bih u slučaju nesreće više želeo da poginem nego da ostanem invalid”, pozivam se na lične slobode i slobodan izbor. Sve u svemu, saopštava mi da po novom Zakonu o saobraćaju ovo što sam ja uradio zavređuje smrt streljanjem na licu mesta, konfiskaciju pokretne i nepokretne imovine i interniranje moje porodice u radni logor uz prinudnu naplatu dodatne kazne od 24 miliona dinara. “A gde vam je flu… folou… floure… ‘de ti je prsluk bre?”, smišlja završni udarac. “E, to imam, evo mi ga u pregradi ispod sedišta”, konačno imam šta da kažem u svoju korist! “Prsluk mora biti nadohvat ruke a tu ga ne možeš dohvatiti”, rešen je da me totalno rasturi. “Kako nije nadohvat? Vidi bre kolike ruke imam! Mogu prsluk iz vašeg auta da dohvatim odavde. Pristupačna je to pregrada. Ne bih valjda pištolj, kokain i uranijum tu držao da mi nije zgodno?” Gotovo, izgoreo sam u žaru rasprave. Zbogom… Ali, onda je video dva CKM-a na zadnjem sedištu: “Ej, je l’ to novi broj?”, ozario se. “Taze! Sad iz štamparije stig’o. Hoćeš jedan? Hoćeš oba, i za kolegu?” – svetlo na kraju tunela. Uzima, smeje se. Komentarišemo ribu na naslovnoj jedno pet minuta (Uhh! Dooobra!) i – uz smeh se rastajemo. Ljudski, srpski… Trebalo bi da pozovem Draganu da joj se zahvalim…

Daško Milinović

Movement of jad people…

Svaki pošteni Amerikanac pamti gde je bio kad su ubili Kennedyja. Tačno se seća gde ga je vest zatekla. Tako će i svaki dobronamerni građanin ove države u sećanju imati momenat kada su nam ukinute vize za EU. Prepričavaće se unucima: “… baš sam zasecao dobro uraslu noktinu na levom palcu noge kad ono – Olli Rehn uz’o i objavio da nema više viza”. Ovo jeste najbolja vest koju sam ikad čuo preko onog mog jadnog srebrnog “Samsunga”, otkad ga imam – a imam ga još od pre nego što je uveden (pokojni) “Treći kanal”. Preko njega sam čuo i za uvođenje viza 1992, preko njega sam ih i ispratio u istoriju. Sad mogu u Segedin da kupim sebi novi TV. Onaj tanki! Mislio sam da je to potpuno nemoguće ali čak i ova vest uspela je da izazove podeljene reakcije u našoj javnosti! Da. Zaista se pojavila ekipa koja je objašnjavala pogubnost ukidanja viza i skrivenu zaveru iza toga. Sa druge strane, oni kao zaslužni za ukidanje toliko su preterali sa euforijom da sam isprva mislio da vest glasi: “Vize su ukinute, a u besplatne biometrijske pasoše, koje dostavljamo na kućnu adresu, Vlada Srbije i Savet ministara EU uturiće svakom po 5.000 evra i avionsku kartu do željene destinacije”.
Moj najomiljeniji deo tog cirkusa, pored dnevnih upozorenja po štampi na opasnosti koje krije EU, jeste konkurs nekog ministarstva čiji će pobednici 19. decembra krenuti na desetodnevno putovanje u Evropu. Predloženi građani moraju biti dokazano uskraćeni za razne stvari ali i imati neku zaslugu koja ih izdvaja od ostatka Armije bednih. Znate da retko tražim usluge od vas ali sad mi trebate… Hoću o trošku države (svih vas) da idem na putovanje! Predložite me nadležnima. Nisam bogat (videti ono o TV-u s početka teksta) a imam i razne hvale vredne poduhvate. Biran sam za predsednika Odeljenske zajednice u OŠ, mogu da savijem palac preko nadlanice, jednom sam pojeo 36 palačinaka (svedok moja baba Jelena Milinović rođ. Stanišić, dostupna po potrebi), stigao sam do “Brzih prstiju” u kvizu Milioner”, hapšen sam u prošlom režimu i imam geometrijski pasoš (savršen pravougaonik, malo zaobljen). Učinite mi to, doneću vam kinder jaja i porniće.

Daško Milinović

Grip je izvukao ono najbolje iz nas

Da se ja prvo osiguram jer se već stotinu puta desilo da se mi ovde siti isprdamo sa nekim ili nečim a to nešto u periodu od našeg slanja u štampariju pa do dolaska na kioske umre ili mu se desi nešto loše. Onda mi ispadnemo stoka i neukusni. Dakle, grip! Ako epidemija za narednih sedam dana ne dobije pekićevsko-stivenkingovske razmere i ne bude više tema za pametovanje, onda će ove reči ostati kao mudra opservacija duhovito saopštena. Masovne društvene vanredne situacije po pravilu dovedu do ogoljavanja suštine većine ljudi. Pokaže se koliko samoživi i prokleti skoro svi umeju da budu. Pošto sam i u ovom slučaju, kao i obično, ispao nemoderan i totalno van trenda, ja pazario gnojnu anginu (u redakciji poznatiju kao znojna vagina) baš kad se svi ostali lože na grip. Ali, uzela angina dobro da mori pa sam ipak morao do dispanzera. Kako sam ušao, tako sam izašao. U čekaonici je bilo sedam trilijardi deda i baba u raznim fazama raspada. Ne onog bolesnog nego redovnog životnog raspada. Hoćemo vakcinu! Prvo nas pregledajte! Mi smo prvi na udaru! Spasavajmo najvrednije! Da neko ne pomisli da sam ja za nekakav masovni lapot, naopako. Samo, ova scena odmah je izazvala flešbek na proleće 1999. i nepravednu NATO agresiju kada su neki deda i baba iz komšiluka uporno i do samog kraja kampanje prvi trčali u sklonište sa spremnim cegerom kuvane hrane, enigmatike i štrikeraja. Sedamdeset petog dana bombardovanja, kad se više ni RTS nije palio na uzbune i dok se Kumanovski sporazum već vadio iz štampača, deda se sapleo i pao ispred ulaza sa sve onim cegerom. Baba se okrenula da ga pridigne a njegove tadašnje dramatične reči i danas odzvanjaju: “Neka! Ostavi me! Spasi sebe!”. Tragedija je kad neko mlad umre. Kad umre neko star – to je smak sveta. Volja za životom izgleda da raste kako se život bliži kraju. Na poslednjoj sahrani na kojoj sam bio, na ono čuveno “neka, neka ide samo po redu” jedan matori panično je zavapio: “Ma nemoj! Da ide po redu, sad kad sam ja sledeći!”…

Daško Milinović

U slavu svih hrabrih muškaraca i žena koji ponosno poručuju šta su…

Razmislio sam. Dugo sam razmišljao i shvatio da je bolje hrabro, ako treba, umreti, nego živeti u laži i poricanju. Neke stvari možeš skrivati do određenog trenutka a onda one hoće napolje. Hoće da izađu iz tebe. Prvo i sam sebe lažeš i zavaravaš. Od momenta kada sebi priznaš, vreme do javnog priznanja veoma je kratko.
Ja, u odbranu svog kukavičluka, imam da kažem da sam kod sebe to primetio zaista kasno. Neko to oseti ranije, ja poprilično kasnim. Već sam zagazio u treću deceniju života. Primetio sam da sam različit. Videlo se to u ogledalu. Nije prošlo dugo a ja sam počeo da zagledam druge muškarce onako kako to ranije nisam radio. Pogotovo me je interesovalo kako izgledaju otpozadi. Jasno je da se to iz te perspektive najbolje vidi. Želeo sam da vidim koliko ima sličnih meni. Obradovalo bi me kada bih video da je neko od poznatih (pevač, glumac) u tome isti kao i ja. Jasno je da je to genetski. Moj otac je isti takav. Majka mi je rekla da je to znala i pre nego što se udala za njega. Znala je ali je ćutala, radi dece, radi mira u kući… Širom sveta, društvo nije još uvek spremno da prihvati ljude poput mene. Nije prijatno biti ovakav i često se može postati meta zaista okrutnih zadirkivanja. I, naravno, muškarci su agresivniji i zlonamerniji. Nekim ženama možda i ne prijaju muškarci poput mene ali ja zaista nikada nisam imao ni jedan jedini problem sa njima u vezi sa mojim slučajem. Prijatelji su ti koji su najsuroviji a od njih očekuješ podršku i razumevanje. Neki misle da se to može promeniti, da se može čovek izlečiti ali ja znam da ne može. Svako, u fazi poricanja, pokušava svašta kako bi se prikrio. Ništa to ne vredi…
Ovo priznanje nije veliki korak za čovečanstvo ali jeste za mene. Nadam se da nećete i vi početi da me gledate drugim očima i da ćete shvatiti da sam to i dalje onaj stari ja. Nadam se da ćete pokazati ljudskost i otvoren um. Zbog toga vama i želim da priznam. I, evo… Posle ovog nema nazad. Spremni? Evo, priznajem:
Ja ćelavim!

Daško Milinović