Kako su funkcionisale kafane u Beogradu početkom XX veka

Kafana "Tri šešira"

Beograd je u XX vek ušao kao malen evropski grad, preživevši dva velika ustanka. Od tada počinje da se organizuje i prolazi kroz burne periode svog razvoja stvarajući državu nalik na evropske.

A nekada, početkom XIX veka Beograd je bio dosta živa palanka na granici sa Austrijom, sa pretežno turskim, cincarskim i jevrejskim žiteljima. Pošto se Turci polako proteruju iz Beograda i Srbije, Beograd polako postaje većinski srpski grad. Na početku XX veka ima već 80.000 stanovnika i razvijen društveni, politički i kulturni život.

Prema statističkim podacima Kraljevine Srbije, u Beogradu je 1900. bilo preko trinaest hiljada porodica. Početkom 20. veka su postojali krajevi gde su živele veće grupe drugih narodnosti, Česi su bili u okolini Cvetkove pijace, a Nemci naseljavali uglavnom istočni Vračar. U centru su odranije živeli Grci, Jevreji, Turci i Cincari.

Možemo reći da su na oblikovanje grada i njegovu modernizaciju znantno uticali stranci donoseći moderne izume, proizvode i načine rada. Nemci su recimo u Beograd doneli moderne zanate, tipografski i knjigovezački; Čeh Ignjat Bajloni je sa sinovima razvio pivarsku industriju; takođe Čeh, Bogoljub Rosulek je 1882. otvorio prvu kobasičarsku radnju. O detaljima života starog Beograda iz perioda pre Drugog rata ima retkih, ali zaista divnih knjiga.

Žanrovski su to sećanja, memoarske beleške, eseji i hronike ljudi koji su ostavili pisanog traga o svojoj svakodnevici. Naše generacije će poznavati Beograd iz tog vremena samo sa stranica tekstova Aleksandra Deroka, Mate Miloševića, Stevana Sremca, Branislava Nušića, Mike Alasa, ali i Stanislava Vinavera kao njihovog savremenika.

Šta su ovi intelektualci pisali o načinima snabdevanja Beograda?

Kako su stare kafane nabavljale meso, jaja, brašno, piće? Male slike običnih dana starog Beograda prvih godina XX veka slede u nastavku.

Na ulicama grada

Od ranog jutra glavnim arterijama jurio je tramvaj (na konjsku vuču od 1892, a električni kreće negde 1895. godine, Terazijski i Topčiderski tramvaj kao prvi u gradu). Tramvaj je pravio najveću buku (jer druge nije ni bilo u ranim satima) – klaparao je Bulevarom Kralja Aleksandra, sve do Pozorišnog trga (Trg Republike); činovnici bi jurili na posao, oficiri i vojnici u kasarne, a domaćice na pijacu.

Ulice su već prethodnu noć oprane, kao i trotoari ispred svake kafane i radnje. Automobili su u prestonicu došli tek 1903. godine – vozilo  marke „neselsdorf“ češke fabrike „Tatra“ bio je prvi auto koji je „jurio“ 20 km/h, a ukupno je tada bilo oko 800 automobila, što privatnih što službenih.

Do tad su se vozile čeze, fijakeri, zaprežna kola, tovarna kola, kolica na guranje i poneki bicikl. Glavne ulice i poneka sporedna bile su posute peskom, dobro utabane, a zanimljivo je kako su vozači davali signale za prolaz: kad jednom zatrube idu pravo; kad zatrube dva puta skreću u desno, za tri puta – skreću u levo. Nije bilo semafora ni saobraćajnica pa su vozači tako upozoravali pešake u kom pravcu idu.

Ulični prodavci

Mlekadžije su bili prvi ulični prodavci koji bi se čuli veoma rano, već oko 7 sati oglašavajući se lupanjem limenim kantama. Zastajali su pored svake kapije redovnih mušterija koje su izlazile do ulice i pretakale mleko u sudove, šerpe. Gusto, toplo, tek pomuženo mleko donosili su seljaci iz okolnih sela Grocke, Barajeva, Mokrog Luga.

Pred školom i na uglovima ulica prodavci peciva su prodavali u velikim plehanim korpama pokrivenim belom krpom tople perece, krofne i pogačice, a na štapovima zabodene ukusne đevreke. Malo dalje od strogog centra ulicama su prolazili majstori sa radionicama na leđima ili u torbama uzvikujući iz sveg glasa

„Krpim lonce, korita i šerpe!“, „Amrele popravljam!“.

Neki su oštrili noževe, makaze.

Opštem šarenilu i živosti grada doprinosili su ulični prodavci sladoleda (služen je na metalnim tacnama ili u nekim fišecima) boze, limunade, krahera (gazirana voda sa ugljendioksidom sa ukusom maline, jagode, kupine…), semenki i ušećerenog voća.

Prodavala se i jedna poslastica iz Bosne – salep. Salep je bio fini, topli, slatki napitak za hladne zimske dane, pravio se od nekih orhideja i biljke kaćun. Salepdžije su na leđima nosili kazan, koji je imao dve bakarne, kalajisane komore, jednu za salep, drugu za vodu. „Radio“ je na drveni ćumur. Salepdžija je nosio sa sobom par čaša iz kojih su svi pili. Nakon što neko popije salep, salepdžija opere čašu vrelom vodom i tako u krug.

Ledadžija, opasan velikom keceljom, leti bi gurao kolica na jednom točku i iz njih vadio  dugačke table leda, stavljao na džak i rukama raznosio mušterijama ili kafanama i radnjama. Porodica ili radnja koja je imala drveni hladnjak unutra obložen limom mogla je da uživa u rashlađenom soku, kolačima ili sladoledu. Ledadžija je nekad sa sobom nosio i doldrumu (vrsta sladoleda) u plehanoj činiji na dnu kolica.

Leti je nosio pekarsku kapu i trubio u male trubice. Bozadžije, Turci iz Makedonije, bili su obučeni u bele čakšire, na glavi su nosili crvene fesove i o rame nosili čaše okačene na kofu punu boze. Pred jesen se kuvao kukuruz ili pekli purenjaci na žaru, kestenje se peklo na furunicama. Do pojava prvih piljarnica i radnji početkom XX veka, seljanke su sa korpama išle po gradu i dolazile do kapija nudeći robu: pilića, jaja, kupine, šljive.

Kafane na usluzi

Za Badnji dan bi se kroz grad čula cika prasića koje su donosili seljaci upregnutim volovskim kolima, neke su raznosili preko ramena, a veće bi vezali za nogu pa prase vezano terali uz ivicu puta. Gradom su na sve strane nosili furune i plehove sa prasićima.

Na nekim pijacama su prodavali živu marvu (postojala je stočna pijaca na mestu današnjih Tehničkih fakulteta) a nekad su ih klali u dvorištima mušterija.

Kafane su imale zadnje dvorište sa česmom i tamo se klalo i sređivalo meso za kafanski jelovnik. Kafedžije su ih klale i sređivale da meso bude sveže i „sad ispečeno na ćumuru“.

Škembići su se najviše služili kao meze uz pivo, u baštama pred kafanama. U letnje dane ispred gradske kafane su bili poređani stolovi, zastrti stolnjacima, trotoar se koristio kao letnja bašta. Leti se u Beogradu živelo na ulicama. Pred kafanama je pred veče bilo veoma živo – miris roštilja i crnog luka ceo grad, iz bašti se čule kafanske pevačice.

Leti su noći bile nesnosne, ljudi su sedeli u baštama kafana i pili, mezili, a ko nije imao para za kafanu, sedeo je u parkovima ili bioskopskim baštama. A u kafanama se dobro jelo i pilo, sve domaće. Predjelo sir, kajmak i crni luk uz rakiju, slede supe od pilećeg ili jagnjećeg mesa, paprikaš (ajmokac), kiseo kupus sa svinjskim mesom, pečenje, smederevsko i negotinsko vino, špriceri i kolači.

Neke kafane su leti posebno bile interesantne, stari arhitekta Bratislav Stojanović u svojim memoarima piše da su maturu 1929. proslavljali u kafani „Lipov lad“ koja je imala divnu baštu.

Korišćena slika: Tri šešira.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *