CKM

Postoje životne situacije na koje smo spremni, kojima se radujemo, koje sanjamo, prizivamo i priželjkujemo i uživamo u njima onda kada se dese. Ostvariti ciljeve, planove i snove, uspeti, umeti, moći. Usrećiti nekoga, pomoći bliskima ili nepoznatoj osobi, imati dovoljno da bismo I drugima dali… sagraditi kuću, završiti fakultet, kupiti kola, pronaći ljubav, dobiti potomke… otići na letovanje i zimovanje, otputovati u nepoznate i ko zna otkad sanjane predele, napredovati na poslu, graditi karijeru…

I postoje one životne situacije za koje mi, ma koliko o njima slušali, čitali i ma koliko ih gledali ili znali da ih ima i u našoj okolini, ne samo u nekom dalekom nepoznatom svetu, nismo spremni nikada. Udes, bilo lični bilo porodični, pad, gubitak, neuspeh… I ono čega se najviše plaši svaki čovek: bolest. Nemoć, vezanost za postelju, nesposobnost da sam brines o sebi, zavisnost od drugih i od njihove spremnosti da ti pomognu ili od tvoje sposobnosti I sposobnosti porodice I rodbine da sebi priuštiš ili da ti oni priušte adekvatnu tuđu negu i pomoć. A vrlo često i strah od nečega još goreg…

U takvim situacijama padaju u vodu sva ona stremljenja koja su do juče zdravom čoveku bila sasvim racionalna i normalna, a koja su ga gurala napred I ulivala mu snagu, energiju i volju da stremi još više i dalje, da se trudi i napreže još više nego juče I da planira i ono što je nekada mislio da je nemoguće.

Popularna psihologija preporučuje: nikada nemojte reći “Ja ne želim da budem bolestan”, jer ćete time samo privući ono čega se zapravo najviše bojite i od čega toliko strahujete. Umesto toga, neka se vaše molbe baziraju na rečenici “Ja želim da budem zdrav”.

Ma koliko prihvatali ili odbacivali popularnu psihologiju kao nekakav način pokušaja trasiranja svoje budućnosti pozitivističkim stavom, moramo se složiti da ovaj preporučeni model razmišljanja i ponašanja i te kako ima smisla. I da može samo pozitivno da deluje na našu psihu, a time i na naše ponašanje usmereno ka tome da zdravlje, uz pretpostavku da ga imamo, što duše i sačuvamo. Ili da ga bar što minimalnije  narušimo u svetu svakodnevnih stresova i opasnosti koje vrebaju sa svih strana, počevši od vazduha koji udišemo, hrane koju jedemo i vode koju pijemo, preko svakodnevnih opasnih situacija u kojima se nalazimo, kao što su vožnja automobila ili u automobilu i prelaženje preko pešačkog prelaza, pa sve do izloženosti svakojakim zračenjima zbog korišćenja uređaja bez kojih se savremeni život ne može ni zamisliti.

A onda se, nekome ko se isto kao i svi ostali ljudi na planeti nikada nije nadao da će doživeti nezgodu, nesreću ili udes, dogodi da… završi u bolesničkoj postelji. I to na duže vreme. U takvim situacijama, uz sve ostale probleme koje prate bolest, vezanost za postelju, strahove od komplikacija, zavisnost od tuđe pomoći… preti i opravdana velika opasnost od nastanka dekubitisa.

Šta su dekubiti i gde nastaju?

Dekubiti zapravo predstavljaju oštećenja na koži u vidu rana. Razlozi njihovog nastanka su mnogobrojni: trenje, vlažnost kože, neravnomerni pritisak, istezanje… Pojavljuju se na svim delovima tela, ali najčešće u predelu karlice, kolena, laktova, peta i skočnih zglobova. U ranim fazama nastanka dekubita moguće je lečenje, ali kada su u pitanju starije osobe, posebno one koje zbog traumatskih povreda kičmenog stuba koriste kolica, lečenje dekubita je jako otežano, tako da neblagovremeni pristup ovom problemu može imati i fatalni ishod.

Osnovna mera koja se primenjuje pri lečenju dekubita jeste rasterećenje one površine tela koja je njime zahvaćena, odnosno okretanje pacijenta – promena njegovog položaja na svaka dva sata. Uz blagu masažu pritom.

No, u skladu sa narodnom mudrošću “Bolje sprečiti nego lečiti”,  daleko preporučljiviji I celishodniji pristup je prevencija dekubita, koji je gotovo neminovan u situacijama nekretanja, odnosno dugog ležanja pacijenata. Ovaj vid prevencije moguć je uz korišćenje takozvanih antidekubitalnih pomagala: dušeka, jastuka I ostalih dodataka za pozicioniranje, koji omogućuju da se telo pacijenta maksimalno rastereti od pritiska, čime se i sprečava pojava dekubita.

Antidekubitalni dušek za najteže slučajeve pacijenata vezanih za postelju duži vremenski period koristi se radi sprečavanja širenja postojećih rana na njegovom telu, posebno u situacijama kada oni nemaju nekoga ko bi bio u stanju da brine o njima ili  taj neko (ili neki) nisu u stanju da ga pomeraju i okreću u postelji. Ili pacijenta jako boli to, ručno okretanje, pri kojem neretko može doći i do naglih pokreta.

Princip rada antidekubitalnih dušeka

Ovo pomagalo namenjeno  ležećim pacijentima, koje se pokazalo kao najuspešnije i najefikasnije u prevenciji dekubitnih rana, radi na principu naizmeničnog punjenja i pražnjenja komora. To omogućuje kompresor koji ima glavnu ulogu u čitavom tom uređaju: tim naizmeničnim upumpavanjem i ispumpavanjem vazduha u komore, zapravo omogućuje stalnu masažu onih delova tela na kojima bolesnik leži. Inače, dušeci su veoma tihi i jako udobni, laki su za postavljanje i upotrebu, jednostavni za korišćenje i u kućnim, a i u bolničkim uslovima.

Sistem rada antikubitalnog dušeka je takav da se postižu efekti kao da neko ležećeg pacijenta na svakih 10 minuta okreće i masira. Ali pri tome valja imati u vidu i činjenicu da nema naglih pokreta koji posebno smetaju i jako su bolni, kako rekosmo, za pacijetne prilikom ručnog okretanja. Moguća je i promena ritma rotacije, a i daleko su manji troškovi njegove nabavke nego da se angažuje osoba koja bi okretala bolesnika.

Stručnjaci, inače, preporučuju izbegavanje plastičnih antidekubitalnih dušeka i savetuju nabavku onih koji su izrađeni od PVC materijala.